Šta je inkrementalno testiranje?

Inkrementalno testiranje je strategija testiranja integracije u kojoj se komponenti ili moduli sistema testiraju nakon njihovog uzastopnog dodavanja na već testirane delove.

Ključne karakteristike:

• Postepeno dodavanje: Novi moduli se integrišu jedan za drugim ili u malim grupama.
• Ponovno testiranje: Nakon dodavanja novog modula, vrši se integracioni test cele trenutne verzije.
• Zavisnost od reda: Redosled integracije modula je važan.

Vrste inkrementalnog testiranja:

• "Od dole prema gore" (Bottom-Up): Test počinje sa najnižim modulima koji ne zavise od drugih. Zatim se dodaju moduli višeg nivoa koji ih pozivaju.
  • Prednosti: Rano otkrivanje grešaka u kritičnim niskonivojskim modulima.
  • Nedostaci: Glavni moduli sistema (koji povezuju sve) se testiraju poslednji.
• "Od vrha prema dole" (Top-Down): Test počinje sa modulima višeg nivoa (npr. korisnički interfejs ili glavni modul). Funkcije nižeg nivoa, koje još nisu implementirane, zamenjuju se "stubovima". Moduli nižeg nivoa se testiraju i integrišu postepeno.
  • Prednosti: Testiranje toka izvršenja, blisko stvarnom scenariju korisnika, u ranim fazama. Otkrivanje integracionih grešaka u glavnim modulima.
  • Nedostaci: Moduli nižeg nivoa se testiraju poslednji. Potrebno je razviti stubove.
• "Sendvič" ili "Hibrid" (Sandwich/Hybrid): Kombinuje pristupe "od vrha prema dole" i "od dole prema vrhu". Glavni modul se testira odvojeno, moduli nižeg nivoa se testiraju odvojeno, a zatim se ti podsistemi integrišu.
  • Prednosti: Kombinuje prednosti oba pristupa. Omogućava otkrivanje grešaka i na niskom nivou i u glavnim tokovima.

Cilj inkrementalnog testiranja je da otkrije greške koje nastaju u interakciji modula u ranim fazama integracije, što olakšava otklanjanje grešaka u poređenju sa pristupom "Big Bang" (testiranje svih modula odmah nakon razvoja).