Zašto u Ansible-u ne možemo u potpunosti koristiti deklarativni pristup u svim playbook-ovima?

Ansible teži ka deklarativnosti, opisujući željeno stanje sistema. Međutim, potpuna deklarativnost je ograničena zbog potrebe za izvršavanjem sekvence operacija i zavisnosti između zadataka, što ponekad zahteva imperativni pristup za pravilno postizanje konačnog stanja. Neki moduli ili zadaci mogu zahtevati izvršavanje radnji u određenom redosledu ili zavisiti od izlaza prethodnih zadataka.

Na primer:

1. Uslovno izvršavanje zadataka: Korišćenje when: za izvršenje zadatka samo pod određenim uslovima može narušiti čistoću deklarativnosti, jer se uslov često zasniva na trenutnom (a ne željenom konačnom) stanju ili rezultatu prethodnog zadatka.
2. Korišćenje register i changed_when: Čuvanje izlaza zadatka u promenljivu (register) i korišćenje tog izlaza u narednim zadacima ili za određivanje da li je došlo do promene (changed_when) je takođe imperativni element.
3. Moduli koji izvršavaju komande: Moduli poput command, shell, script su po svojoj prirodi imperativni, jer jednostavno izvršavaju zadatu komandu bez garantovanja ili opisivanja konačnog stanja.

Primer imperativnog elementa:

- name: Osigurajte da usluga radi
  systemd:
    name: my_service
    state: started
  register: service_status

- name: Restartujte uslugu ako radi
  command: systemctl restart my_service
  when: service_status.changed

Ovde, druga zadatak se izvršava samo ako je prva promenila stanje usluge (npr., pokrenula je je). Ovo je imperativni uslov koji zavisi od rezultata prethodne radnje.

Uopšteno, Ansible nudi hibridni pristup: pokušava biti što više deklarativan, ali ostavlja prostor (ponekad neophodan) za korišćenje imperativnih konstrukcija tamo gde to logika implementacije i upravljanja konfiguracijom zahteva.